Terrörhammer - Under The Unholy Command
Terrörhammer – Under the Unholy Command
black-thrash
Deathrune Records, (2015.)
black-thrash
Deathrune Records, (2015.)
Postoje jednostavno bendovi koji možda i nisu dugo na sceni, ali ma koliko da se radi o mladim bendovima po godinama života, ili broju albuma, očigledno je da su, nekako, uspeli da shvate šta je suština underground pokreta i underground metal scene. Jedan od takvih bendova kod nas su sigurno i Pančevci Terrörhammer. Okosnicu benda čini duo B.B.K. Necro Doctor na basu i Pentagramator the Helltyrand koji obavlja vokalske i gitarske dužnosti od 2010 do danas. Njihov prvi full length album Under the Unholy Command je ugledao svetlost dana kroz španski label Deathrune Records 16. oktobra 2015. Album je snimljen u dva studija, Hellsound studiju i Wormhole Studiju u periodu izmedju 2014 i 2015. Konačnui miks i master je potpisao Vladimir Uzelac, dok produkciju potpisuje sam bend.
Nakon atmosferičnog introa stičete utisak da se nešto veoma zlokobno približava jedinom svetlom mestu koje vam je ostalo na raspolaganju i u komem vi sami egzistirate, i preti da uništi i tu jedinu preostalu oazu svetlosti i zarobi je u ktajnju tamu. I upravo cele dve minute i dve sekunde je bilo potrebno da tama u potpunosti preovlada. Pesma „Catacombs of Pandemonium“ pušta u vaše uši salvu genijalno osmišljenog black-thrasha, prljavog do srži, nekrotičnog do bola, baš onakvog kakvog je bilo i za očekivati nakon jednog demoa, jednog EP-ja i jednog singla, od 2012 do 2014. Muzika i vokali u sebi jednostavno nose onu prepoznatljivu strast koja krasi bendove koji sebe ne samo smatraju nosiocima underground baklje, nego to i jesu u najpotpunijem smislu te reči. Očekivani black thrash rifovi i solaže koje blistaju u jednom posebnom svetlu iako ih je konačni miks malo utišao (samo za nijansu da su glasnije) donose mešavinu punka, thrasha, speeda, blacka i old school heavy metala koja na ovim prostorima očigledno ima i više nego dovoljno poklonika.
Ovaj punky feeling je najočigledniji u pesmi „Final Opression“, ali kada slušate pesmu kao celinu dobijate utisak da slušate bilo koju pesmu bendova Carpathian Forest ili Nattefrost. Izgleda da je Terrörhammer uspeo da dah norveške škole black metala donese u Srbiju, možda i nenamerno. Istorijska priča o grofici Erszebet Bathory koja se kupala u krvi devica da bi ostala večno mlada, našla je još jedno svoje muzičko otelotvorenje u pesmi „Blood for the Countess“, pesmi veoma živog ritma, sa odličnim radom na bubnjevima (upravo bubnjarski beatovi i daju taj punki, pa i Motorheadovski feeling muzici benda Terrörhammer), po malo jednoličnim ali u ovom slučaju veoma upečatljivim gitarskom rifu koji se ponavlja i na momente deluje zamorno jednolično.
Ako je ikakva šteta naneta albumu ovom pesmom (po meni nije) tu je odmah za njom „Hell Commando“ da popravi stvar, i popravlja u velikom stilu. Thrasherica ubica, koja na momente podseća na Kill 'em All period Metallike, upravo onaj koji je ovaj bend i učinio većim nego što su ikada mogli i da zamisle ili sanjaju u vreme svog početka. Ali vokal od ove pesme čini toliko mnogi više od obične old-school thrash krljačine da je to nenormalno. Pentragamator je odilčan gitarista, i to itekako zna da pokaže i dokaže. „Dawn of the Pentagram“ je prava stvar za zavisnike od speed-thrash metala sličnog ranom opusu benda Megadeth, ali ponovo sa nekim blackerskim zaokretom, taman toliko da to bude ono pravo. Jedna od boljih pesama na albumu, i možda moja omiljena. Galopirajući ritam vas vodi pravo pod senku pentagrama i tera vas da kleknete i pozdravite njegovo svitanje. A onda dolazi „Graveyard Witch“ koja u maniru velikih pesama bendova Angel Witch, Saxon (ranije albumi) pokazuje lekciju iz istorije u kojoj se obradjuje tema kako je sve počelo sa talasom NWOBHM bendova koji su „krivi“ jer su pokrenuli grudvu snega niz snegom prekriveno brdo, a da niko ni sanjao nije šta će od grudve na nastane do podnožja. I opet taj vokal – kao da dodaje nedostatak koji nedostaje, kao da doadje taj pakleni začin koji od svake pesme čini više od onoga što je ona u svojoj muzičkoj osnovi. Solaža zvuči kao da ju je odsvirao Slash na svom Les Paulu, magično, genijalno... „Atomic Overload“ gotovo da podseća na starije pesme benda Sodom, čak se i vokalno nekako skoro uklapa u Tom Angelriperov vokalni registar, ali ovog puta su gitare te koje dodaju taj već toliko puta spominjani čarobni začin koji nedostaje pesmi da bi je učinio ipak nečim posebnim, drugačijim. „Church of Sodomy“ počinje najjebozovnijim ženskim glasom koji sam u životu čuo. Baš me zanima čiji je. Ali nadam se da se vlasnica ovog glasa neće ljutiti na mene zbog ovog komplimenta. Najbrža pesma na albumu u old school speed-thrash fazonu, sa najbrutalnijim vokalom na albumu kako uzvikuje refren. Fantstično. Natprirodno. Čista katarza izazvana prljavštinom koja se nakupila u srcima pančevačkog dvojca koji je odlučio da osvoji underground scenu na prepad prvencem kakav se samo poželeti može. Zamislite fudbalera koji je na svom debiju dao devet golova (uključujući i intro)... ja ne mogu, ali ono što je Terrorhammer uradio na svom prvom albumu bi od prilike bilo upravo to, samo u muzičkom smislu. Odlično ostvarenje kojem sledi promocija i živo izvodjenje. Momci samo krljanje. Fanovi vas čekaju praznih srca da ih napunite tamom i prljavštinom.
Ovaj punky feeling je najočigledniji u pesmi „Final Opression“, ali kada slušate pesmu kao celinu dobijate utisak da slušate bilo koju pesmu bendova Carpathian Forest ili Nattefrost. Izgleda da je Terrörhammer uspeo da dah norveške škole black metala donese u Srbiju, možda i nenamerno. Istorijska priča o grofici Erszebet Bathory koja se kupala u krvi devica da bi ostala večno mlada, našla je još jedno svoje muzičko otelotvorenje u pesmi „Blood for the Countess“, pesmi veoma živog ritma, sa odličnim radom na bubnjevima (upravo bubnjarski beatovi i daju taj punki, pa i Motorheadovski feeling muzici benda Terrörhammer), po malo jednoličnim ali u ovom slučaju veoma upečatljivim gitarskom rifu koji se ponavlja i na momente deluje zamorno jednolično.
Ako je ikakva šteta naneta albumu ovom pesmom (po meni nije) tu je odmah za njom „Hell Commando“ da popravi stvar, i popravlja u velikom stilu. Thrasherica ubica, koja na momente podseća na Kill 'em All period Metallike, upravo onaj koji je ovaj bend i učinio većim nego što su ikada mogli i da zamisle ili sanjaju u vreme svog početka. Ali vokal od ove pesme čini toliko mnogi više od obične old-school thrash krljačine da je to nenormalno. Pentragamator je odilčan gitarista, i to itekako zna da pokaže i dokaže. „Dawn of the Pentagram“ je prava stvar za zavisnike od speed-thrash metala sličnog ranom opusu benda Megadeth, ali ponovo sa nekim blackerskim zaokretom, taman toliko da to bude ono pravo. Jedna od boljih pesama na albumu, i možda moja omiljena. Galopirajući ritam vas vodi pravo pod senku pentagrama i tera vas da kleknete i pozdravite njegovo svitanje. A onda dolazi „Graveyard Witch“ koja u maniru velikih pesama bendova Angel Witch, Saxon (ranije albumi) pokazuje lekciju iz istorije u kojoj se obradjuje tema kako je sve počelo sa talasom NWOBHM bendova koji su „krivi“ jer su pokrenuli grudvu snega niz snegom prekriveno brdo, a da niko ni sanjao nije šta će od grudve na nastane do podnožja. I opet taj vokal – kao da dodaje nedostatak koji nedostaje, kao da doadje taj pakleni začin koji od svake pesme čini više od onoga što je ona u svojoj muzičkoj osnovi. Solaža zvuči kao da ju je odsvirao Slash na svom Les Paulu, magično, genijalno... „Atomic Overload“ gotovo da podseća na starije pesme benda Sodom, čak se i vokalno nekako skoro uklapa u Tom Angelriperov vokalni registar, ali ovog puta su gitare te koje dodaju taj već toliko puta spominjani čarobni začin koji nedostaje pesmi da bi je učinio ipak nečim posebnim, drugačijim. „Church of Sodomy“ počinje najjebozovnijim ženskim glasom koji sam u životu čuo. Baš me zanima čiji je. Ali nadam se da se vlasnica ovog glasa neće ljutiti na mene zbog ovog komplimenta. Najbrža pesma na albumu u old school speed-thrash fazonu, sa najbrutalnijim vokalom na albumu kako uzvikuje refren. Fantstično. Natprirodno. Čista katarza izazvana prljavštinom koja se nakupila u srcima pančevačkog dvojca koji je odlučio da osvoji underground scenu na prepad prvencem kakav se samo poželeti može. Zamislite fudbalera koji je na svom debiju dao devet golova (uključujući i intro)... ja ne mogu, ali ono što je Terrorhammer uradio na svom prvom albumu bi od prilike bilo upravo to, samo u muzičkom smislu. Odlično ostvarenje kojem sledi promocija i živo izvodjenje. Momci samo krljanje. Fanovi vas čekaju praznih srca da ih napunite tamom i prljavštinom.
Ocena: 9,5/10.
Recenziju uradio: Igor Živić
Нема коментара:
Постави коментар